ПРОГРАМ / ИСТОРИЈАТ / АРХИВА / ИЗДАВАШТВО / СПОНЗОРИ / БИЛТЕН / КОНТАКТ / НАГРАДЕ

Трагедија Јулије Цезар један је од најзначајнијих комада у историји драмске литературе, а њен основни мотив – револуција и политички преврат, који се, на крају, компромитују у сопственој немоћи, обесмишљавајући тако феномен истинске демократије, нису, на жалост, изгубили на својој актуелности од времена настанка овог комада, па до данас. Пишући о убиству Јулија Цезара у римском сенату 44. године п.н.е, Шекспир, у ствари, исписује тужну причу о краху племенитих револуционарних хтења, која се, у судару са личним интересима, властољубивошћу и похлепом самих револуционара, претварају у своју накарадну супротност. Јунаци античког Рима постају, петнаест векова касније, Шекспирови савременици, уроњени у сплетке и завере елизабетанског двора, али и савременици нашег историјског тренутка у коме је могуће последње деценије наше актуелне историје посматрати кроз призму ликова и односа Јулија Цезара.
Хоћемо ли и након ове представе веровати у револуцију, или ћемо схватити да је реч тек о пукој замени друштвених елита? Хоће ли нам постати јасно да једни те исти људи, били они у изобилној позицији власти или у лагодној позицији опозиције, управљају нашим животима последњих двадесетак година, смењујући се на лествици власти и идући горе-доле, као на каквом паланачком каруселу. Хоће ли нам изнова продати велике речи, држати запаљиве говоре и нахушкати нас на још једну побуну на чијем ће крају „борба за опште добро“ прерасти у њихову личну корист? Можемо ли да престанемо да верујемо у демократију ако нам се она руга у лице? Можемо ли да трпимо аутократску власт само зато што знамо да ће једног узурпатора заменити други? Можемо ли да пристанемо на друштва у којима живимо ако знамо да су заснована на лажи? Можемо ли да се боримо против лажи ако више ни сами не знамо шта је истина?
Кокан Младеновић

Прва представа у згради Позоришта у Сомбору одржана је 25. новембра 1882. године. Здање је саграђено на иницијативу Деоничарског друштва сомборског позоришта, формираног 1879. које су чинили грађани Сомбора. Од тада, Позориште у Сомбору ради континуирано. Стално професионално позориште делује од 1946. године, а 1952. прераста у Народно позориште.
У Сомбору су режирали најистакнутији редитељи своје генерације. На сцени Позоришта извођени су најзначајнији домаћи и светски позоришни класици, али је, такође, извођена и нова и авангардна драмска литература.

У последње две деценије, Народно позориште Сомбор било је једно од најмобилнијих у Србији. Представе су гостовале у Мађарској, Аустрији, Македонији, Словачкој, Бугарској, на Кипру, у Словенији, Русији, Украјини, Црној Гори, Хрватској, Канади, Румунији. У последњих неколико година, по броју награда, учешћу на фестивалима и добрим критикама, истичу се следеће представе: Мрачна комедија (режија: Оља Ђорђевић), Парадокс (режија: Егон Савин), Лажа и паралажа (режија: Горчин Стојановић), Женидба (режија: Ана Ђорђевић), Чаробњак (режија: Борис Лијешевић), Госпођа Олга (режија: Горчин Стојановић), Доктор Нушић (Кокан Младеновић), Хајматбух (режија: Горчин Стојановић), Гоголанд (режија: Андраш Урбан) и друге.