MALO POZORJE (1974 – 1994)

 

Mnogo je razloga bilo za nastanak pozorišnog festivala Malo pozorje. Ali presudni su sigurno stvaralački i umetnički. Kulturološki su takođe bitni ali samo jednim delom, drugi deo ili strana ovih razloga nužno su remetili ideološku i političku idilu. Interesantno je na primer da je ovaj festival programski uvek bio potreban starijem bratu (Sterijinom pozorju) ali nikada nije prihvaćen do kraja a kamoli integrisan u njegovu moćnu programsko-organizacionu strukturu. Kulturni establišment je prihvatao, čak se i dičio, dometima ovih okupljanja ali uvek ih je ipak držao na distanci. Nije im smetalo ako neko od kritičara i stranih gostiju proglasi neku od predstava sa ovog festivala događajem ili najboljom predstavom, čak i u odnosu na predstave sa repertoara Sterijinog pozorja. Oni su se time ponosili i hvalili ali prave, suštinske podrške nikad nije bilo. Takođe, ovaj festival nastao je i kao potreba ali i odgovor na sve veći stvaralački pritisak ove vrste teatra da i ono pronađe svoje mesto. Spontanost njegovog nastanka vidi se i u imenovanju. U početku on je imao nekoliko imena: OFF teatar, Sterijada, Mala sterijada a ustalio se naziv Malo pozorje. Iako je poznat kao jugoslovenski ipak treba napomenuti da je u početku bilo i predstava iz inostranstva. Ovo je bitno ne samo zato što će iz njega izrasti Infant nego i zato što su već tada prodirali novi načini pozorišnog rada i edukacije. O tome kolika je stvaralačka ali i kulturna potreba postojala za ovakvim festivalom govori i, već posle nekoliko izdanja, ocena „da on godinama okuplja slobodne, neformalne i neinstitucionalne grupe i pozorišne umetnike koji izaražavaju neke od novih, radikalnih tendencija u jugoslovenskoj praksi”.

Na plutajućim ostacima razbijenih šesdesetosmaških talasa iluzija i zabluda promene i u virovima zapretene stvaralačke energije novih generacija nastaje bogato pozorišno stvaralaštvo diljem južnoslovenskih prostora. Izraslo iz graničnog prostora profesionalnog teatra glavnog toka, i one energije i stvaralačkog nemira koji se iz njega stalno prelivao u drugačije oblike, kao i iz studentske radoznalosti i potrebe za traganjem, ali i najkvalitenijeg amaterskog pozorišnog agona i posvećenosti, ova vrsta teatarske produkcije veoma brzo je privukla pažnju pozorišnih radoznalaca, prizivajući potrebu da se to raznovrsno i bogato stvaralaštvo stavi u jedan sasvim nov kontekst, koji bi mu obezbedio pravo na opstanak i ravnopravan tretman. Pozorišta i predstave klasičnog narodnog repertoarskog teatra ne samo da su imale ozbiljnu državnu, ideološku i finansijsku podršku, nego je izgrađena i bogata infrastuktura, koja je na razne načine podupirala ovu duhovnu građevinu ali i posebna ritualna mesta i forme okupljanja revijalnog ili takmičarskog karaktera, u okviru kojih su se, jednom godišnje, zbirali i upoređivali rezultati. Ovi rituali, tobože osnovani zbog umetničkih razloga, vremenom postaju sve više mehanizmi ostvarivanja ideološkog a na kraju i golog političkog interesa. Kako je novonastajuća vrsta teatra ne samo nastajala izvan institucija i samim ti bila izvan uticaja i kontrole ideoloških dušebrižnika, nego i bila subverzivna, i unosila nove (neproverive) načine rada, slobodu u izražavanju i načinu organizovanja, ona je dosta dugo vremena ostajala po strani. Međutim, sve više se osećao jaz između pozorišne prakse i onoga što je zadovoljavalo rigidne kriterijume pozorišnih rituala ali i neobuzdani pritisak i prusustvo novih ali i kvalitetnih i drugačijih pozorišnih ostvarenja. Ta ostvarenja, zadobijajući sve veću pažnju kritike, sredstava informisanja i publike, osvajaju pozorišni prostor i vremenom postaju ravnopravni deo pozorišne porodice, ali još nemaju sve ono što njihova sta­rija braća imaju. Konačnu promenu ovog stanja donela su tri talasa. Prvi udar je bio šesdesetih kada nastaju Male i eksperimentalne scene (60.) i Brams (66.), drugi sedamdesetih sa Malim pozorjem (74.) i Mladim i otvorenim teatarom (76.), a poslednji sredinom osamdesetih kada kreću još tri festivala ove vrste teatra: Tjedan suvremenog plesa (84.), Fijat (85.) i Eurokaz (87.). To je verovatno najživlji period u pozorišnom stvaralaštvu ali i konačan proboj i pobeda novog pozorišnog jezika, čije su forme i organizacioni oblici imenovani na sasvim različite načine: off, eksperimentalni, alternatvni, otvoreni; konačno, to otkriva­ju i sami nazivi pojedinih festivala, smotri.

Takođe, u izražajnom obliku to su bile najraznovrsnije vrste teatra, ali i žanrovski teatarska praksa je bila više nego obogaćena. To je bilo vreme velikih izazova i preispitivanja ne samo pozorišnog jezika nego i društvene stvarnosti ali i traganja za novom nadom i stvaralačkim impulsima. Tada na pozorišnoj sceni ravnopravno egzistiraju teatri koji se bave ritualnim, fizičkim, plesnim kao i teatrom koji polako počinje da uvodi tehnološke inovacije i iskustva iz susednih, parateatarskih oblika izražavanja. Video postaje ravnopravno sredstvo pozorišnog izražavanja. Pojedine trupe sa svojim predstavama demonstrativno napuštaju scenu kutiju i počinju da koriste sasvim nove prostore, ambijente za svoja ostvarenja (Teatar Roma Pralipe). Novi impuls dobija i ulični teatar sa Kugla glumištem. Što se tiče literarnog teatra ni on nije zapostavljen ali ne insceniraju se isključivo dramski tekstovi nego svaka vrsta teksta biva povod ili osnova predstave (Glej, Teatar poezije). Inscenirano je neverovatno mnogo tekstova koji ne da nisu drame nego nisu ni pozorišni ni u jednom smislu (Katalin Ladik). Pojavljuju se i prve plesne predstave (Studio za slobodni ples, Plesno kazalište), itd. Ono što je posebno bitno je otvorenost ove vrste teatra u svakom smislu tako da su i predstave starijih glumaca, reditelja, prihvatane ukoliko su donosile bilo šta novo ili drugačije. Jednostavno, ovo je postao prostor gde su svi mogli da iskažu svoje neostvarene ili najskrivenije pozorišne ideje i impulse.

Poetička pozadina ovog festivala je meandrirala i menjala se kao i sami artefakti. Tako je u programskoj knjižici sedmog festivala zapisano da „Malo pozorje nije festival, nadmetanje, nego akcija, istraživanje, sa posebnom idejom da se otkrije, prevrednuje ili ospori mlada pozorišna produkcija. Zato je i (ono) samo eksperiment u smislu festivala, jer je ugrađeno u širu duhovnu osnovu od pozorišne”, da bi nešto kasnije konstatovano da ono nastoji da u svom repertoaru sadrži predstave koje podrazumevaju eksperiment kao formu istraživanja u pozorišnom mediju. Pred njegov kraj, metamorfozu, njegove ambicije su da afirmiše „novu pozorišnu praksu koja je u direktnoj suprotnosti sa okoštalim pozorišnim formama: realizmom, psihološkim i ilustrativnim teatrom kao i otvaranje prema drugim medijima, visokoj tehnologiji, likovnosti, pokretu, plesu; dalje, otvorenost prema svim novim promišljanjima i uzurpacijama osnovnih elemenata pozorišnog čina: tradicije, glume, teksta, režije. Takođe, tu je i otvorena podrška ’novoj dramaturgiji’”.

Na ovom festivalu, tokom dvadeset godina aktivnog delovanja, gostovale su mnoge alternativne trupe, studentska akademska pozorišta, pomerene predstave klasičnih repertoartskih teatara kao i najbolji predstavnici amaterskog teatra. Ovde njihova imena navo­dimo prema nepotpunoj građi za bibliografiju ovog festivala: Rade Šerbedžija, Novosadsko pozorište – Újvideki szinhaz (8), Teatar ITD (2), Zagreb, Makedonski narodni teatar (3), Skoplje, Teatar poezije (4), Beograd, Zorica Jovanović, Dramski studio (2) Karlovac, HNK, Split, Teatar 77, Lođ, Ljuba Tadić, Pozorište „Besede”, Beograd, Rada Đuričin, Radnički univerzitet „Đuro Salaj”, Teatar SOS, Zagreb, Teatar Roma Pralipe(6), Skoplje, Radnički univerzitet „Đuro Đaković”, Teatar Slovo, Studenti glumačke škole, Pomona (SAD), Kazalište Marina Držića, Dubrovnik, Glumačka družina „Histrion”, Zagreb, Slovensko narodnogledališče, Ljubljana, Narodno amatersko pozorište, Kikinda, Atelje 212 (4), Narodno sveučilište Imotsko, Narodno sveučilišteEksperimentalna scena, Sarajevo, Zijah Sokolović (2), Dramski studio Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković” (2), Novi Sad, TeatarKugla glumište” (3), Zagreb, Pozorište „Pod razno” (3), Beograd, Pozorište „Akt”, Beograd, Kulturni centar, Pančevo, Otvoreno pozorište Doma kulture (3), Novi Beograd, Studentski centar Lero (3), Dubrovnik, Slovensko narodno gledališče, Maribor, Omladinsko pozorište Narodnog univerziteta, Žabalj, Akademsko pozorište „Promena” (3), Novi Sad, Katalin Ladik (2), Pozorište mladih, Novi Sad, Željko Vukmirica, Ansambl Acenzantez (2), Studio za slobodni ples (3), Ljubljana, Amatersko pozorište VHV (2), Bački Petrovac, Kazališna grupa „Akter”, Zagreb, Kaća Čelan, Pozorište „Dvorište” (2), Beograd, Plesni forum Slo­venije, Ljubljana, Teatarska rabotilnica, Skoplje, ART „Đađa”, Novi Sad, Teatar „Mlada Bosna”, Sarajevo, Daska, Sisak, Plesno gledališče, Celje, Centar za kulturu Zagreb, SKC, Beograd, Pozorište „Magaza”, Beograd, Dodest, Podgorica, Plesno kazalište SKC, Za­greb, Pozorište preko ceste, Kranj, Plesni teatar i Eksperimentalno gledališče „Glej”, Ljubljana, Eksperi­mentalno gledališče „Glej”, Ljubljana, Scena 13 Radio Novog Sada, Teatar Amfiteatar, Sarajevo, Zagrebačko kazalište lutaka, Omladinski kulturni centar, Za­greb, Teatar Palah, Rijeka, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, Milenko Pavlov, „H” grupa, Narodno pozorište, Beograd, Pozorište VHV, Stara Pazova, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Jugoslovensko dramsko pozorište (3), Beograd, Teatar „Laufer”, Novi Sad, Bitef teatar (5), Beograd, Lutkarska scena NP „Toša Jovanović”, Zrenjanin, Dom kulture „Studentski grad”, Beograd, TeatarSignum”, Beograd, Teatar „Joakim Vu­jić”, Kragujevac, Republički kulturni centar, Podgorica, Dah teatar, Beograd, Narodno pozorište „Ljubiša Jovanović”, Ša­bac, Narodno pozorište (2), Beograd. Znači, više od 80 trupa, sa preko 130 predstava.

Raspadom jedinstvenog duhovnog i kulturnog pro­stora nestao je i svaki smisao i razlog postojanja ovakvog festivala. Ali, i da se to nije dogodilo, trebalo je zbog ubrzanih promena u teatru svakako menjati njegovu koncepciju i osnaživati ga novim idejama. Poslednja dva-tri festivala bila su međufaza koja su po­tvrđivala ovu potrebu. Čak i postepena promena njegovog imena u Festival novog teatra govori o tome da su i kod nas prodrla nova shvatanja ali i načini rada u pozorištu. Nastaje novo, drugačije pozorište. Dati toj novoj energiji, senzibilitetu, ali i svesti, adekva­tan kontekst bilo je više nego obaveza. Taj novi kontekst obezbedio je Internacionalni festival alternativnog i novog teatra – Infant.

Simon Grabovac