Полазна тачка Шепаровићеве поставке „Класног непријатеља“ јесте снимак антологијског извођења ове представе у режији Вита Тауфера, први пут игране у Словенском младинском гледалишчу 1982, заснованој на драми Најџела Вилијамса.

Хрватски редитељ Борут Шепаровић, оснивач и уметнички директор позоришне групе Монтажстрој у Загребу, режира први пут у Словенији и заједно са глумцима Марком Млачником и Жељком Хрсом, који су играли у „Класном непријатељу“ Вита Тауфера пре тридесет година, истражује интелектуални и симболички потенцијал драме Најџела Вилијамса, посебно у оном делу који се односи на феномен насиља.  

Представа поставља питање у којим околностима и са каквим могућим дејством и дугорочним последицама може насиље бити генератор структурних промена у друштву, прожетом не само политичком апатијом већ и комплетним одсуством иницијативе.

Основано је 1955. као прво професионално позориште за децу и омладину у Словенији. У осамдесетим годинама 20. века Младинско гледалишче је постепено реконструисано у позориште које у својој интердисциплинарности комбинује гранично театарско истраживање и тематизацију политичке субверзивности. Данас је познато по широком опсегу иновативних поетика различитих младих редитеља и феномену „енергије ансамбла“ – Бруковог приступа глуми, који се не заснива на хијерархији звезда већ на глумачкој лабораторији повезујући појединачне бравурозне делове у изражајну целину глумачког ансамбла.      

„Шепаровићева представа је комплексни триптих преведен у савремено доба. Повлачи паралелу између снимка и његовог копирања, потцртавајући је сећањима глумаца који су играли у првој поставци, посебно се осврћући на гостовање у Београду 1983, када је на сцени заиста проливена крв, а затим у дужем завршном делу у публику испаљена јетка питања. О садашњим приликама, односима, ћутљивости друштвених класа – доводећи у питање савест сваког појединца и његову одговорност за патњу, експлоатацију и нестрпљење – о полугама друштвених промена и о функцији насиља. Млачник и Хрс долазе из прве поставке, док Кос, Мачек, Каурин и Шеф вуку лудачком, дивљом, бесконачном енергијом која не прекорачује глумачку прецизност. Борис Кос, сада Буто, достигао је у најмању руку легендарног Милоша Бателина. Експлозивна мешавина индигнације и револта, коју је ухватио гневни млади човек Тауфер пре три деценије у првом ‘Непријатењу’, није изгубила ништа од свог набоја. Ни на сцени ни у друштву.“         
Душан Рогељ, Радио Словенија, 9. 12. 2011.