ПРОГРАМ / ИСТОРИЈАТ / АРХИВА / ИЗДАВАШТВО / СПОНЗОРИ / БИЛТЕН / КОНТАКТ / НАГРАДЕ
МРТВАЦ ДОЛАЗИ ПО ДРАГУ
Прешерново гледалишче Крањ / Местно гледалишче Птуј, Словенија

Аутор: Светлана Макарович
Режија: Јернеј Лоренци
Композитор: Бранко Рожман
Асистент режије и кореограф: Грегор Луштек
Драматургија: Маринка Поштрак
Сценографија: Бранко Хојник
Костим: Белинда Рауловић
Језичка саветница: Маја Церар
Дизајнер светла: Драго Церковник
Шминкер: Матеј Пајнтар

Подела
Прва Мицика: Ана Урбанц, као гост
Друга Мицика: Весна Пернарчич
Анзел: Миха Родман
Млинаров: Аљоша Терновшек
Мајка: Дарја Рајхман
Свети Тадеј: Борут Веселко
Мртва Млинарица: Весна Јевникар
Јудита: Јудита Полак
Цирил: Цирил Роблек

Трајање: 110 минута


Мицика је волела Анзела и Анзел је волео Мицику. Али њихова љубав није имала срећну будућност. Умрла је заједно са Анзелом, а Мицика је остављена да живи онако како не жели, како други хоће да јој наметну...

Драма Мртвац долази по драгу има своје корене у истоименој народној песми као и у Прешерновој адаптацији Биргерове Леоноре. Ауторка прилази теми на необичан и другачији начин и посматра је из другачије перспективе. Уз помоћ шизофреније уводи две главне јунакиње, два лица Мицике, који се боре за надмоћ или опстанак. Затим, ту је такође Свети Тадеј, гласник, пророк, исповедник. Ту су и две Мајке. Мицикина и Млинарова. Нико није могао да избегне оштрину пера Светлане Макарович. Млинарова мајка, иако већ мртва, грди свог сина и упућује га како да жали за њом. Она је надмоћнија у свему и подсећа сина да је све жртвовала због њега, он јој дугује барем толико да поступа према њој онако како она сматра да је прикладно. Друга Мицика себично захтева од Млинарова да јој препише власништво над млином ако хоће да се она уда за њега. Каже да ће онда моћи да запали млин по јасном дану, јер ће бити њен. Наиме, она зна ужасну тајну – да је Млинаров убио Анзела, њеног мтвог драгог. Прва Мицика је нестала, јер у таквом свету нема места првој љубави.    

Прешерново гледалишче Крањ је једно од најмањих позоришта у Словенији, али то не значи да нема велике амбиције и жеље. Позориште је повезано са амбицијом или боље позоришном уметничком мисијом већ самом чињеницом да је добило име по највећем словеначком песнику – Францу Прешерну (1800-1849). Иако репертоарско позориште, не преза од одважних потеза и иновација. У пољу словеначког театра, препознатљиво је по тематски провокативним, естетски прочишћеним и социјално ангажованим представама. Након година напорног рада и крхких снова, може се рећи да његови позоришни ствараоци данас имају театар са сненим очима и чврстим карактером. Добитници су бројних награда, међу којима се издвајају две Награде за најбољу представу у словеначким позориштима коју додељује Удружење позоришних критичара и истраживача Словеније (за Ауторски пројекат „25.671“ 2013. и за представу „Мртвац долази по драгу“ 2014).

Местно гледалишче Птуј је реосновано 1995, на иницијативу Сама Стрелеца и Позоришта Зато. Лоцирано у сали са 230 седишта, у недавно реновираној и модернизованој историјског згради из 19. века, своју прву репертоарску сезону извело је у јесен 1995. Од тада седмочлани стални ансамбл и преко 200 гостујућих глумаца производе годишње око шест представа разних жанрова. Местно гледалишче Птуј организује два позоришна фестивала, наиме бијенални Фестивал монодраме Птуј и годишњи Словеначки фестивал камерног позоришта (СКУП).

„Иако је написана пре 32 године, драма ‘Мртвац долази по драгу’ данас звучи сасвим савремено. Говорена реч ритмички одзвања у јасно значењски рашчлањеној драматуршкој схеми, која садржај истовремено и приземљује и пушта у висине. Представа на тај начин наговара гледаоца на отварање и суочавање с несвесним, буди га и бескрајно обогаћује.“
Петра Танко, Радио Словенија 1, 28.03.2014.

„Лоренци и његов тим воде представу у полаганом темпу, са станкама и минимализмом, који се ослања на унутарњу интензивност, што изоштрава драму и даје јој напетост. Па ако и у оригиналу нема никаквог гласа с неба, иако се догађа пред испражњеним небом, сада у позоришном извођењу и гласова и музике има и напретек, а као целина све се слило у сугласје.“  
Матеј Богатај, Дело, 1.04.2014.