Режија: Кокан Младеновић, к.г.
Драматургија: Ката Ђармати
Сценографија: Марија Калабић, к.г.
Костимографија: Марина Сремац, к.г.
Композитор (оригинална музика): Ирена Поповић, к.г
Сценски покрет: Андреја Кулешевић, к.г.
Музички сарадник, корепетитор: Давид Клем
Светло: Роберт Мајорош
Тон: Тибор Биро
Шминка: Агнеш Пасти
Инспицијент: Александра Биро
Суфлер: Чила Ловаш
Фото: Чаба Микуш
Подела:
ПРВИ ДЕО
Гроф Алмавива, заљубљен у Розину - Едуард Сабо
Бартоло, доктор, Розинин тутор - Золтан Ширмер
Розина, Бартолова стићеница, после грофица - Емина Елор
Фигаро, берберин - Арон Балаж
Дон Базилио, професор за певање - Габор Понго
Chérubin d’amore - Иштван Кереши
Слушкиње, војници, маса: Агота Силађи, Ливиа Банка, Атила Гириц, Габриела Црнковић, Тамаш Хајду, Даниел Хуста, Даниел Гомбош, Атила Немет, Јудит Ласло, Емеше Нађабоњи, Тимеа Леринц, Арнолд Пап
ДРУГИ ДЕО
Фигаро, берберин - Арон Балаж
Сузана, слушкиња, Фигарова вереница - Агота Силађи
Гроф Алмавива - Едуард Сабо
Розина грофица - Емина Елор
Марчелина, слушкиња - Ливиа Банка
Дон Бартоло, сплеткарош - Золтан Ширмер
Дон Базилио, сплеткарош - Габор Понго
Chérubin d’amore – Иштван Кереши
Дон Крузио, судија – Атила Гириц
Фанкете - Габриела Црнковић
Слушкиње, војници, маса: Тамаш Хајду, Даниел Хуста, Даниел Гомбош, Атила Немет, Јудит Ласло, Емеше Нађабоњи, Тимеа Леринц, Арнолд Пап
Представа је реализована уз подршку Градске управе за културу Града Новог Сада.
Трајање: 135 минута са паузом
          |
„Сва велика класична дела садрже у себи универзалне истине које их чине свевременим а успех наших заједничких представа – Поморанџине коре и Човекове трагедије осмелио ме је да са ансамблом Новосадског позоришта овога пута одемо и корак даље – да кроз две сјајне Бомаршеове комедије, преточене у успешне опере Моцарта и Росинија, испричамо причу о „немогућој мисији“ прављења оперске представе у једном драмском ансамблу, а под ултиматумом локалних власти, као и причу о немогућој мисији бављења било којим видом културе у овој опустошеној и све некултурнијој земљи.
Бомаршеов Фигаро је својом луцидном анализом друштва, мудрошћу и вештином успео да надмудри свога господара. Фигарова женидба је својим револуционарним духом умногоме допринела Француској револуцији и исписала посвету слободи духа и говора. Бавећи се овим комадима, ми изнова преиспитујемо тужни положај слуге и покушавамо да надмудримо неке нове, данашње господаре, бахатије и некултивисаније од оних из Фигаровог времена.“
Кокан Младеновић, редитељ
Новосадско позориште-Újvidéki Színház настало је 1974. године с идејом да помогне у очувању културног идентитета Мађара у Војводини. Адреса у Јована Суботића 3-5 врло брзо постала је, међутим, место на којем су расле неке много озбиљније и комплексније позоришне приче... Временом је ово позориште успело да постане не само место окупљања мађарске елите него је и превазишло мађарски оквир те данас слови за једно од најрелевантнијих позоришних адреса у Србији и региону.
Током нимало веселих деведесетих година ансамбл се наметнуо својом необичном позоришном поетиком која је наговештавала неке сасвим нове и другачије позоришне обрисе. Разнолики репертоар - између експеримента и инсценација класичних дела мађарске и светске литературе – био је повод да у Новосадско позориште долазе најбољи редитељи. Они, без изузетка, хвале компактност ансамбла. Сви редитељи истичу вредноћу, марљивост и посвећеност глумаца и чини се да је управо та – сви за једног, један за све – мускетарска доктрина одвела Новосадско позориште на све домаће и низ регионалних фестивала: од Стеријиног позорја и Битефа, преко фестивала у Ужицу, Кишварди, Сегедину, Смедереву, Печују, Темишвару, до оних у Умагу и Сарајеву. Са готово сваког од њих ансамбл се вратио са неком од награда.
Новосадско позориште је установа од посебног значаја Националног савета мађарске националне мањине.