ДРУГИ ДАН
Другог дана 45. ИНФАНТ фестивала публика је имала прилику да погледа представу „Балканска тужбалица“, Пулс театра у 19 часова на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта. На просторима бивше Југославије још увек се чак 10.000 људи води као нестало. Трагичне и нерасветљене судбине ових људи чине јасним истину како су земље Западног Балкана своју мрачну, рецентну прошлост само гурнуле под тепих и наставиле свој историјски пут са потиснутом траумом која пре или касније прети да генерише нове мржње и сукобе. Пулс театар бави се делатностима и активностима везаним за драмско стваралаштво, али и стваралаштво у друштвеним, хуманитарним, социјалним, културним и другим активностима, непрофитног карактера, везаним за развој и унапређење становништва на територији деловања општине Лазаревац.
На Камерној сцени у 21:30 часова на репертоару је била представа „Пост квартет“, Пулс театра. Представа „Пост квартет” се хронолошки догађа после краја драме „Квартет” Хајнера Милера, када Жена (Мертеј) остаје сама. У жељи да сазна зашто је тако немоћна, Жена својим телом рекреира емоције, искуства и ситуације, које су је довеле у (не)познати простор. Она је у функцији, али и у сукобу са Духом простора који час подстиче, а час надгледа целокупну сценску игру. Музика која се изводи уживо на сцени помаже Жени да се припреми за прелаз у нови Живот. Публика на основу сценских слика, ствара свој театар у глави.
Друго вече 45. ИНФАНТ фестивала завршило се у 23:00 часова отварањем изложбе Ефемера колектива у клубу “Трибина младих” у КЦНС.
Покушај да се разуме
На камерној сцени Српског народног позоришта друге вечери Инфант фестивала постављена је позоришна представа или аудио-визуелни перформанс Пост квартет у режији Милана Мађарева и у продукцији Пулс театра. Дело је настало по мотивима драме Хајнера Милера Квартет који се базира на епистоларном роману Опасне везе Пјера Шодерлоса де Лаклоса.
Пост квартет, постмодерна.
Представа је приказ психичког стања Милерове јунакиње Мертеј када остане сама након свих љубавних сплетки, љубоморе и гомиле ужасних речи које она и њен муж Валмонт изговарају једно другоме. Мертејина психа је на сцени представљена телима две глумице (Јелена Цвијетић и Маја Софронијевић) које у нечему што подсећа на остатке црвене хаљине, поптуно ћелаве, покушавају да покретом и изговарањем минималног броја речи дочарају њену удвојеност, болест, самоћу и суочавање са незнањем шта даље. Диван је призор и вештина њиховог невербалног говора, покрети леђима и рукама који се као сенке приказују на црном платну иза (кореограф Ирина Митровић). Оно што се чини као да ствара целину јесте глумица Ивана Недељковић, отелотворење простора, врло снажне појаве, у црној дугачкој хаљини (костимограф Соња Которчевић), која када се појави на сцени уноси мир и успоставља равнотежу. Њихов контрапункт је музика коју је компоновао и на сцени извео Ведран Вучић свирајући неколико инстурмената од којих највише пажње привлачи теремин.
Насупрот Милеровој драми у којој јунаци кажу да су њихове ликове требали да замене тигровима, узимајући у обзир њихове међусобне, метафорички речено, угризе и ударце канџама, у Пост квартету, све је потпуно сведено, споро и минималистички. Јер идеја овог, можда најисправније речено, сценског догађаја јесте испитивање пауза у говору и мислима, откривања шта се налази иза, шта је то онострано и несвесно у жени способној да после свих љубавника жали за својим мужем. Публика је морала стрпљиво да чека и покуша да разуме шта је поента. У неким тренуцима деловало је као да је потребно породити извесну истину што је до краја изостало. Или се десило у паузи. И док Милерови јунаци сами себе називају мртвим енциклопедијама пуним разговора, у Пост квартету одлази се корак даље. Они постају живе слике пуне емотивног набоја.
Форма Пост квартета је прилично флуидна. Не може се са сигурношћу рећи да ли је у питању позоришна представа, телесни театар или перформанс. Структура мисли, изражавања и приказа су потпуно отворене и чини се као да су аутори са намером желели да не ограничавају ни себе ни своје дело ни машту публике. Дали су оквир, таман онолико колико је потребно да цео чин изведбе може да се назове целином. Гледалац се осећа као да хода путањама које се налазе у уму нервно растројене особе, чека да смислено повеже реченицу коју чује са следећом, а када то изостане, препушта се визуелном ужитку. Али и даље потајно се надајући да ће у сваком тренутку глумице почети да причају и објаснити нам о чему се ради. Међутим, овде не треба тражити рацио јер, да га је и Мертеј имала, не би завршила у самоћи и лудилу. Публика је остављена да повезује добијене тачке, али чак и кад их повеже, добија апстрактну фигуру. Такав осећај траје све док се свесно не напусти трагање за јасно дефинисаном радњом. Пост квартет је сведен приказ емоција једне жене. Спорих покрета, дугих пауза, гласне музике, јасно изражених осећања, представа ставља до знања да се до истине може доћи на много суптилније начине од пуког говара. И како сам редитељ на Округлом столу објашњава: потпуно концентрисани на дешавања, пропуштамо чудо.
Дивна Стојанов
студенткиња треће године драматургије
Балканска тужбалица
(Балканска тужна лица)
На јубиларном 45. интернационалном фестивалу алтернативног и новог театра (ИНФАНТ), у уторак 26. јуна, на сцени „Пера Добриновић“, новосадској публици је представљен позоришни триптих у режији Стевана Бодроже у коме играју: Драгана Варагић, Ана Стефановић Билић, Боба Стојимировић и Чарни Ђерић.
Тематизован је како унутрашњи, тако и спољашњи сукоб код људи којима је крајем прошлог века у бившој Југославији била наметнута мржња која је стварала жртве, џелате и трагичне јунаке који су сведочили времену. Прошлост је увек део неке садашњости, али само актуелна, незарасла прошлост мора бити део будућности. „Балканска тужбалица“ критикује и упозорава, али првенствено на један нов и свеж начин публици нуди поистовећивање са жртвама прошлости. Представа се састоји од три дела који су градативно поређани од директне жртве, преко индиректних жртава (породице жртава) до починиоца злочина који бежећи од својих злодела постаје психичка жртва.
„Балканска тужбалица“ се састоји из три текста. Први текст, реномираног босанског-херцеговачког писца Алмира Имширевића, исповест је човека одведеног, физички и психички мученог, убијеног и закопаног у масовну гробницу. Глумац Боба Стојимировић игра монолог духа, који након смрти сагледава свој живот и ужас његовог краја. Емотивно набијен монолог вешто испреплетен иронијом и мноштвом животних детаља у чијем је подтексту умерено али тачно упућена критика актуелној политици и морално посрнулом друштву. Стојмировићева градација напетости, стања и емоције успешно је испресецана “комик релифом“ о хороскопу, делфинима и разним детаљима који доприносе на пуноћи лика и веродостојности приче. Мизансцен тела је изражен и динамичан. Успешна симболична употеба глине приближава публици ситуацију у којој је жртва страдала.
Други текст “Прст“, Дорунтине Баше списатељице са Косова, приказује оне које су остали након одвођења њихових најмилијих. Мајка која је остала без сина и њена снаха која је остала без мужа покушавају у једној дисфункционалној кући ,чији је једини симбол породични сто, снаха да обележи десетогодишњицу нестанка мужа, а мајка илузорно, ентузијастично и ове године чека. Константно смењивање доминације и напетости која расте, средишња и главна сцена између мајке и снахе истиче тачности правог драмског сукоба. Ритам другог дела потпомажу сцена мајчиног “сна“ и сцена снахине “тежње“, у те две сцене јасно мапирамо и препознајемо њихова скривена стања, тежње и страхове. Ефекат промена је изазван променом сценске расвете и, тачним и јасним променама ликова Драгане Варагић и Ане Стефановић Билић које су умешно користећи занат глуме изнеле публици на веродостојан начин захтеве редитеља.
Трећи текст је део драме познатог босанско-херцеговачког писца и театролога Алмира Башовића. Породични излет. Син, кћерка, мајка и отац, отац убица. Употребом микрофона публика доживљава фиктивни монолог убице, неко ко је учествовао у убијањима, гледао их, помагао да се она десе и на послетку није изведен пред лице правде. Убица који се “утопио“ у масу људи након рата и наставио “нормалан“ живот. Чарни Ђерић доживљава тоталну промену од оца који води породицу на излет, до убице који се сећа свих својих злодела. У борби између кајања и правдања, у немогућности да заборави остаје тужно и болно “поносан“
На крају, триптих „Балканска тужбалица“ поставља реторичка питања, одговара достојним ћутањем и публици оставља избор да ли ће тространу медаљу позлатити, заборавити је на дну фиоке или је истопити и излити руку помирења.
Стефан Цокић
Студент треће године драматургије