ОСМИ ДАН

Шоу непослушне деце

45. Инфант фестивал почео је представом о деструкцији једног креденца. Истог, првог дана, група „Давај“ је завршила свој наступ растурајући властиту сценографију. Изгледа да је деструкција тема која се провлачила овогодишњим Инфантом макар само кроз контекст или споредни поступак. Последња представа овогодишњег Инфанта „Plug ‘n’ Play 2“ такође је био својеврсни шоу деструкције. Међутим, за разлику од „Вивисекције креденца“ у којем је од растуреног креденца остао лапидаријум саставних делова нечега што је једном био креденац, група „Ахе“ из Русије у последњој представи је деструкцију користила, не као циљ, већ непрекидни поступак којим се долази до задивљујућих креација.
Тешко би било навести уметничке поступке које спроводе чланови групе „Ахе“. Још теже је набројати реквизите којим се служе. Потпуно је немогуће набројати догађаје који се нижу један за другим и једно преко другог држећи публику у стању пуне пажње током целог догађаја. Чланови групе „Ахе“ сликају, свирају, снимају, монтирају и пројектују видео материјал, производе необичне реквизите од сијалица, свећи и наразличитијег материјала, производе храну коју касније нуде публици… При томе, све што Максим Исаев и Павел Семченко ураде на сцени је неочекивано и са оне стране нормалног. Када им затреба кобасица, они ће скинути панталоне и сећи је са свог међуножја, а када им затреба сенф пробушиће рупу на ципелама. Ако бих морала некако да дефинишем овај догађај, рекла бих да је „Plug ‘n’ Play 2“ мултимедијални шоу сачињен од низа импровизација спретно укомпонованих у складну целину.
Посебна вредност овог шоуа је природност којом Исаев, Семченко и остали чланови групе изводе своје радње. Гледалац нема осећај да посматра некакву представу, већ да се нашао у стану добро уигране екипе која без нарочитог напора, потпуно спонтано, уз музику користи реквизите које затекне за игру. Ова њихова природна разиграност у гледалишту изазива осећај крајње опуштености. Свему томе доприноси и чињеница да је гледалиште смештено на бину и тиме постављено у интимнији однос са извођачима. Занимљиво би било овакав шоу погледати на улици. Иако технички захтевније, чини ми се да би се смештањем на улицу постигла још већа интима са гледаоцима.
Из ове слободне игре екипе „Ахе“ проистекло је потпуно непретенциозно дело. Они нису ту да забаве нити да задиве публику. Напротив, све што они раде на сцени, могао би да уради свако из публике. Они не показују публици своје умеће, већ просто демонстрирају слободу. Тиме они публици недвосмислено показују шта је све могуће у тиму у ком свако ради свој посао, без ограничења. А зашто? За то питање овде нема места. Ако би негде синтагма „уметност ради уметности“ пристајала онда је то овом делу.
Ако је деструкција, шодно времену у којем обитавамо, била потајна тема Инфанта, онда је последња представа „Plug ‘n’ Play 2“ био њен заслужени врхунац. Рушећи и тиме конструишучи стално нове креације, „Ахе“ нам је недвосмислено објаснио чему деструкција служи. И све то из једног јасног разлога написаног на слици коју су насликали: слобода.
Слобода коју „Ахе“ призива није пука политичка слобода. Њихов шоу обраћа се непослушном детету у свима нама. Није онда чудо што су на овој као и на неким другим представама малобројна деца најслободније узела учешћа. Прикладно називу фестивала Инфант, деца су заузела посебно место на њему, а последња представа нам је можда најавила да после постмодерног рушења долази један свеж дечији необуздани дискурс.
Драгана Миљковић