ПРВИ ДАН

45. по реду интернационални фестивал алтернативног и новог театра – ИНФАНТ, у организацији Културног центра Новог Сада, свечано је отворен 25. јуна 2018. године на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта.

У име града Новог Сада, присутнима се обратио председник Скупштине Града Здравко Јелушић, коме је добродошлицу испред Културног центра Новог Сада пожелела Миљана Козаров, помоћник директора КЦНС.
У свом обраћању публици и учесницима фестивала, Јелушић је истакао да је током деценија постојања ИНФАНТ више пута мењао име и непрестано трагао за најпримеренијим концептом који ће пружити уточиште неким новим позоришним тенденцијама.
Пригодном беседом, фестивал је отворила Маја Митић, глумица, кореографкиња, редитељка, драматург, гостујући професор на „Голдсмит” Универзитету у Лондону и члан „Дах театра.“ Она је за себе казала да је сведок, учесник и посматрач ИНФАНТ-а од 1983. године када је у Новом Саду уписала Академију уметности. У наставку вечери, публика је имала прилику да ужива у перформансу под називом „У изградњи“ позоришне групе Даваи из Израела. Комад „У изградњи“ заправо је невербална комедија о три ексцентрика која деле претрпан, запуштен стан: сијалице прегоревају, цеви пуцају, комарци гризу, мозгови су збрчкани, свет шаље претеће сигнале… Али ова господа желе да попију чај и тако ће и бити, макар се свет распадао.
Претходно, уочи званичног почетка овогодишњег ИНФАНТ-а, у 19 часова, на летњој сцени Културног центра Новог Сада, изведен је урнебесни спектакл „Вивисекција Креденца“ у копродукцији Фестивала у Авињону и позоришта Бастиља из Француске.Ово гостовање и извођење реализовано је уз подршку Фондације “Нови Сад 2021” и програма Театроскоп (Србија), чији су оснивачи: Француски институт, Министарство културе и Министарство европских и спољних послова Републике Француске.

У изградњи

представа детиње радости
Виталиј Азарин, Алексеј Гавријелов и Фјодор Макаров су три сасвим обична момка која су избегла из бившег СССР-а у тинејџерским годинама и од тада покушавају да изграде свој дом у новој домовини Израелу. Неснађени у новом времену и новом простору, они се боре са стално новим изазовима, а њихов дом остаје у перманентној изградњи. Управо ове борбе представљене су публици 45. Инфанта у представи „У изградњи“ кроз универзални језик физичког театра, звучне и светлосне ефекте и домишљате реквизите.
Комплексне дневно-политичке теме ове момке не занимају. Они се боре са далеко егзистенцијалнијим проблемима као што су: како скувати чај када нестане струје или како се решити досадног комарца. Иако само желе да одахну и попију шољицу чаја, они стално упадају у нове и неочекиване ситуације које публици сваки пут измамљују детињи смех. Комбинујући циркуске вештине и слепстик комедију, Азарин, Гавријелов и Макаров имају невероватан осећај за ритам, те прелазе из скеча у скеч и из гега у гег, не дозвољавајући публици ни минут досаде.
Политика се ипак у овој представи појављује, али само као сабласт. Она се огласи у виду гласне и претеће музике и језовитог светла сваки пут када један од актера отвори новине или укључи телевизор. Она у њему изазива панику, он покушава да се сакрије, али политика увек вреба иза неког ћошка. Тако су момци из групе Даваи једноставним светлосним и звучним решењима врло ефектно приказали утицај политике на свакодневни живот.
Једноставност је оно што, уопште узев, краси ову представу. Она има једноставан наратив, разумљив не само свим народима, већ и свим генерацијама. Али управо из ове сведености и детиње наивности произашла су веома креативна сценска решења и реквизити. Публика се дивила вентилатору-грамофону-радију који ради на ручку, а потпуну фасцинацију изазвали су инструменти од цеви, балона и чајника на којима су актери зналачки свирали џез импровизације. Чини се да је из једноставно постављених карактера сведених на разину деце, произашао читав свет могућности. Азарин, Гавријелов и Макаров ни мало се не либе да ове могућности искористе. Тако позорница за њих постаје поље потпуне слободе и они у тој слободи уживају као деца. То се посебно очитује у сцени купања у којој, заклоњени иза паравана, наша три актера радосно уживају у купки, показујући публици своје жуте паткице, тај симбол дечије невиности и моралне чистоте. Публика је ову сцену пропратила са чистом радошћу, уживајући у безбрижности живота.
Посебно бих истакла употребу светла и музике групе Давај. Веома успешно они користе музику и светло као емоционалне кодове којима циљано изазивају радост, тугу, панику, страх. Веома слободно, они користе сва средства извођачких уметности са једним основим циљем- да забаве. И у томе без сумње успевају.
На крају се дом ова три момка ипак није изградио. Напротив, публика је на крају присуствовала једној рапсодији уништења у којој су Азарин, Гавријелов и Макаров безрезервно уживали. Гледајући рушење овог градилишта-дома, публика је присуствовала коначном ослобођењу. Тек сада, ове три обичне избеглице постају три необична уметника, а њихов дом у изградњи постаје позорница. Њихово пребивалиште постаје сцена као таква, без сценографије, без лажи.
Духовита и креативна представа „У Изградњи“ донела је Инфант-у једно свеже отварање, пуно детиње радости. А новосадска публика је смејући се недаћама карактера групе Даваи, макар на кратко, пробудила невино дете у себи.
Драгана Миљковић
студенткиња треће године драматургије

Обдукција перформанса

Креденац је мртав, живео креденац!
Перформанс „Вивисекција креденца“ је заједнички пројекат глумца и редитеља Пјера Менијеа и кореографа Рафаела Котена настао у оквиру позоришног фестивала у Авињону, а ми смо му присуствовали на Летњој сцени Културног центра Новог Сада прве вечери фестивала Инфант.
Уз дневну светлост, на отвореном, започео је „Buffet à vif“, како гласи назив перформанса у оригиналу, у дословном преводу Орман уживо. И док су Меније и Котен доносили креденац и припремали подну заштиту за оно што ће уследити, просечан гледалац којем стрпљење није део карактера почео је да гледа около и пита се у себи: ова сцена је одлична, зашто се не користи мало чешће. Извођачи на сцени прекидају овакав ток мисли и враћају пажњу на њих пуштајући француски радио који ће пратити читав догађај. Вивисекција, оглед испитивања вршен на живом организму, почела је скидњам заштитне фолије са креденца. Овако обичној радњи, Меније додаје комичност незграпно изводећи плесне покрете. Од тог тренутка постаје јасно да у читавом перформансу постоји нешто весело и радосно и да, колико год нам појам вивисекција звучао застрашујуће и озбиљно, одмах напустимо идеју да ћемо тако нешто и гледати. Двојица уметника прво бришу прашњави креденац и показују своју изузетну спретност балансирајући на његовом врху час на једној, час на другој нози. Публику затим забавља низ изненађења – ничим изазвана експлозија и дим из ормана, пластична играчкица диносауруса у фиоци, Котеново заглављивање у доњој прегради… Извођачи перформанса, иако у оделима, заличили су нам на два кловна. Тада на сцену долази кључан реквизит – секира којом се орман деконструише. У почетку је то споро. Ломе један део креденца па одмах потом неуспешно покушају да врате. Степен деструкције се појачава и убрзава. Креденац пада, али њих двојица не одустају и враћају га у усправни положај. Читав процес се понавља неколико пута. До кулминације долази када агресивно, сваки на свој начин, разарају дрвени предмет претварајући га у гомилу дасака. Када заврше са уништавањем, долази Маргерит Борда, сценографкиња, и врло пажљиво ређа остатке креденца по поду. Публика је позвана да се придужи и помогне и потпуно атхетипски, прво прилази дете (сетимо се и да реч инфант на француском значи дете). Сви заједно ређају преостале даске чији призор делује као уредно послагане кости живог бића на археолошком налазишту или музеју. Вивисекција је готова.
Оно што остаје нејасно јесте разлог за овакав чин. Да ли је поступак деструкције из чисте обести? Неспорно је да се разарање врши контролисано, концентрисано и промишљено, па тако не делује као пука агресија и рушење ради рушења. Меније и Котен у првој половини донекле и покушавају да врате предмет у првобитно стање, али касније се препуштају радости коју носи заривање секире у дрво. Питање њихове намере и циља остаје до краја нерешено.
Занимљиво је уколико се читав перформанс гледа као метафора за људски род који стварима најчешће прво прилази безазлено, дечијом радозналошћу и храброшћу, затим испитује границе издржљивости уоченог и када га поквари, осакати и делимично унакази, човек гура грешку под тепих, претвара се као да се ништа није догодило, да би на крају, отишавши предалеко, са радошћу и одушевљењем, осећајући необјашњиву слободу, деконструисао предмет до непрепознатљивости. Када се све заврши човек зове друге у помоћ и сви заједно излажу уништено као експонат, као споменик свом ослобођењу од онога што је све време сметало мада нико није сигуран зашто.
Можда је ово само апофенијско тражење смисла којег нема међу даскама једног обичног дрвеног ормана.
Емотивно, перформанс је од тачке незаинтересованости за креденац, довео публику у стање навијања да се предмет сруши што су показали и радосни осмеси и благо аплаудирање публике када орман падне. Гледалац је прешао у стање еуфорије када је гледао комадање и делиће дрвета како лете около, да би на крају осетио жаљење и бесмисао када се све завршило и када је гледао  уредно послагане даске.
Перформанс „Вивисекција креденца“ је заинтересовао публику, измамио осмех и у зависности од гледаоца успео да изазове емоцију, али на крају је остала мисао: што смо седели и гледали претварање ормана у прашину?
Дивна Стојанов
Студенткиња треће године драматургије