ОСМИ ДАН

Romeo, Romeo, Romeo, Julija?

Poslednjeg dana Infant-a na sceni Jovan Đorđević Srpskog Narodnog pozorišta, švajcarski plesači pod vođstvom koreografa Džošue Montena, odigrali su plesni performans pod nazivom „Romeo, Romeo, Romeo“.

Iako u nazivu performansa vidimo tri Romea, na performansu smo imali priliku da se upoznamo sa čak četiri Romea i Montenovim tumačenjem ove književne ličnosti duboko utkane u evropsku mitsku svest. Pri tome je jedan od četvorice Romea zapravo bila žena, koja nam je ravnopravnom igrom sa tri muškarca pokazala da maskulinitet ne mora nužno da se vezuje za pol.

Ovaj performans tumači mit o Romeu i zavodništvo koje se uz njega vezuje na krajnje neobičan način. Dok plesači verbalno zavode publiku, njihovi pokreti nisu ni malo zavodljivi. Naprotiv, njihov ples je rascepkan, isprekidan. Njihova tela podsećaju na insekte čije približavanje publici stvara odbojnost, a nikako zadovoljstvo.

Čini se da je ovakvim pristupom Monten želeo da razruši mit o Romeu, da ga kroz pokrete preispita i dekonstruiše. U osnovi ovog performansa leži pitanje o muškarcu, njegovom seksualnom apetitu i nagonu za lov žena. Svi ovi muški atributi se ne prikazuju, nego se obrću, pretvaraju u svoj opozit i transformišu do neprepoznatljivosti. Ovakvim postupcima, sve ono što čini muškarčev seksualni nagon se izvrće ruglu.

Međutim, ovo ismevanje maskuliniteta ostalo je u velikoj meri na površini. Monten je propustio da istraži dublje osnove muške sekualne snage i da publici pruži duhovitiji uvid u muške pobude zbog kojih žena bilo kog vremena pada i strada. Zbog toga u ironijskim kretnjama plesača gotovo da nije bilo ničeg duhovitog, pa je publika retko reagovala uprkos stalnoj interakciji plesača sa publikom i intimno postavljene scene.

Drugo pitanje koje se postavlja je: Zašto Romeo? Romeovo ime nije toliko vezano za zavodništvo koliko za bezumnu ljubav. Nema Romea bez Julije. Zbog toga bih rekla da je u samoj osnovi, postavka ovog performansa pogrešna. Ako je autor hteo da se bavi muškim zavođenjem, onda je pre trebalo da izabere neki prikladniji književni lik kakav je Don Žuan ili Stendalov Žilijen. Ovako je performans ostao zbunjujuća etida koja ismeva ne muškarca, nego ljubav i to u jednoj postavci u kojoj ljubavi ne može ni biti jer Julije nema.

Iste večeri je u sali Kulturnog centra bilo upriličeno proglašenje ovogodišnjih pobednika. Kao najbolja predstava u celini proglašen je izvanredan koreanski triptih „Srebrni nož“, „Ja sam goblin“ i „Greška pri sletanju“.

Posle proglašenja pobednika na sceni Kulturnog centra odigrana je predstava u čast nagrađenih „U tišini pozornice“ Saveza dramskih umetnika Vojvodine. Osim projekcija snimaka sa prethodnih Infant-a, ova sumorna predstava nije ni na jedan drugi način činila čast nagrađenima. To je bila jedna mračna reminiscencija o sećanjima i nepovezanosti istih. Mnogo bi prikladnije bilo za kraj festivala prikazati predstavu kakva je „Kakav cirkus“, odigrane u subotu. Tako bi se festival završio svežom i neodoljivom energijom mladih i njihovom prirodnom potrebom za slobodom na koju su pozivali nasmejanu publiku, umesto da na kraju okuje publiku ispoljavanjem nekog čudnog unutrašnjeg stanja koje niko ne razume i do kog nikome nije ni stalo.

Dragana Miljković