ШЕСТИ ДАН

Јер тако плешу гоблини

У недељу 30. јуна 2019. године, публика 46. Инфант-а имала је прилику да доживи необично искуство колажне представе трупе Гоблин партy из Јужне Кореје.

Колико год да нам је глобализација приближила источњачку културу и колико год нам се чинило да смо све већ видели и много доживели, необичан триптих трупе Гоблин партy пружио нам је један сасвим другачији уметнички доживљај, сензације на које европска публика просто није навикла. Вероватно захваљујући овој ненавикнутости, поједини сегменти представе деловали су снажно на публику, комуницирајући не са разумским, чак не ни са оним несвесним у нама, већ са нечим инстинктивним, потпуно примарним, па тако и општељудским и неухваљивим.

Према исказу чланова трупе, Гоблин партy је трупа од десет чланова. Назив је добила према митском бићу европљанима познатим по истоименом филму. Ово митско биће је и у Кореји као и у познатом филму истовремено застрашујуће и комично. Управо на овакву комбинацију претендују плесни перформанси ове трупе. Они заиста лебде између нечег чудовишног и духовитог, пребацујући духовно стање публике у неке чудне просторе ни мрачне, ни светле, а опет пуне светлости и дубоке таме.

Представа се састојала из три одвојене, мада стилски и тематски повезане целине. Прва и последња су плесне, док је средишња филм који опет приказује плесаче, мада овај пут у комбинацији са елементима које пружа филмско изражајно средство. Иако је из множине утисака које овај перформанс пружа тешко извући једну тему, могли бисмо рећи да се целокупна представа бави трагањем за оним зајдничким, повезујућим елементом људског бића, користећи тело као заједнички језик. У овом синхроном елементу она час проналази смисао, а час нас суочава са бесмислом постојања.

Из овог триптиха, издвојила бих као најснажнију прву плесну тачку: „Грешка при слетању“. Овај перформанс изводе двојица плесача и својим јединственим покретима причају дирљиву, а на моменте и комичну љубавну причу. Љубав којом овај перформанс одише нема никакве везе са сексуалношћу, полом или родом. Синхроницитет који се између ова два момка на позорници дешава много је базичнији и примарнији, као да се дешава пре било каквог раздвајања на полове, па и на одвојене људске ентитете. При томе су покрети ових момака за европску публику крајње зачудни и на моменте потпуно одушевљавају публику. Покрет са којим је перформанс завршен оставља снажан утисак. На посебан начин преплетени, плесачи су покретали екстремитете, асоцирајући у том заједништву на бубу, на ванземаљско биће, или ни на шта познато, а опет врло присно и унутрашње.

Као контрапункт овом јединству маскулинитета, последни перформанс „Сребрни нож“ изводе само жене. Код њих ни у једном тренутку није било потпуне синхронизације. Оне се боре да се изразе, оне пате, оне страдају. Мало мање успешно у односу на први перформанс, и овај последњи нас прибллижава нечем митском и разуму недостижном у нама.

Триптих корејске трупе Гоблин партy одличан је пример који показује зашто је важно да фестивал Инфант постоји. Новосадска публика ретко где другде има могућност да доживи источњачку визију света кроз чист покрет настао из извора који не познаје речи и који измиче значењу. Нас који смо навикли да свакој појави тражимо разумски разлог, овакви перформанси прочишћавају. Сваки пут када се у току представе запитамо „зашто?“, питање нам се врати у прочишћеном облику: јер тако плешу гоблини.

Драгана Миљковић