ЕМИГРАНТИ

Три гроша, Србија

Аутори: Марија Маки Липковски и Миклош Мики Барна

Трајање: 75`

„Три гроша” је трупа коју су у Београду основали млади позоришни професионалци са мисијом развијања алтернативне позоришне сцене у Србији. Циљ организације је стварање мреже уметника кроз коју ће се подржавати млади извођачи и редитељи као и стварање радног простора и логистичке подршке ауторима како би могли слободно да се изразе. Као трупа која постоји без простора у којем изводи своје представе, чланови „Три гроша” се прилагођавају било којим околностима тако што покушавају да прилагоде тренутно дати простор својим идејама. Стратегије чланова трупе су: реализација пројеката, изградња професионалне мреже, образовање у позоришту и кроз позориште.

Представа „Емигранти“ настала је у Берлину. Њени аутори, позоришна редитељка из Београда и филмски редитељ из Будимпеште, дошли су у град снова, културну и party престоницу Европе, у потрази за срећом. Иако партнери, њихове идеје о срећи су потпуно другачије. Представа је настала из њиховог интимног судара са почињањем од нуле. Све личне и професионалне контакте, све оно што зовемо свакодневницом, све су то морали да оставе иза себе. Празан стан и празан именик као непомични центар вртлога дешавања, шаренила култура и језика којима се Берлин тако поноси – тако живе имигранти. Осуђени и приватно и професионално једно на друго, у дневној соби са столом и две столице њих двоје праве представу којом желе да изразе контрадикторност ситуације у којој се налазе. С једне стране ту је, надомак руке, обећани град, простор среће и слободе, а са друге изгубљеност, осећај неприпадања. Притисак да се човек оствари, да буде срећан, да успе сада када је главни изговор за неуспех – живот у Србији – отклоњен, функционише као стална препрека за остварење управо тих циљева. Материјална сигурност коју нуди живот у Немачкој такође се урушава када постане сама себи циљ и извор среће, уместо да служи као средство. Представа је добитник награде за најбољу режију на АртОкраина фестивалу у Санкт Петербургу, Русија, 2015. године.

Осећао сам се као код куће и у Берлину, Болоњи, Београду, али морамо да идемо негде где може да се ради и ако смо срећни – то је најважније!

Mиклош Барна