Жене ДАДЕ 2017-06-13T16:31:42+00:00

Жене ДАДЕ – ЈЕДНА МОГУЋА ИЗЛОЖБА

Дах театар, Србија

Режија и концепт: Дијана Милошевић

Играју: Евгенија Ешкина Ковачевић, Александра Јелић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић, Иван Николић

Музичари: Немања Ајдачић, Угљеша Мајдевац

Сценографија: Неша Париповић

Костим и шминка:Снежана Арнаутовић, ДАХ Театар

“Ready-made” кофери: Евгенија Ешкина Ковачевић, Александра Јелић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић, Иван Николић

Светло: Миломир Димитријевић

Организација и ПР: Наташа Новаковић

Фотографија: Уна Шкандро

ДАХ театар захваљује: Културном центру Београда, Снежани Арнаутовић, Неши Париповић и Шири Вулф

Трајање: 55 минута

 

Прошле и ове године обележава се 100 година уметничког, антиратног, авангардног покрета дадаизам. По целом свету уметници су изводили омаже овом важном уметничком покрету кроз разне врсте перформанса, изложби, едукативних и интерактивних догађаја. Ипак, упадљиво је да су уметнице, чији је значај био велики и које су одиграле велику улогу у покрету ДАДА, биле недовољно заступљене у поменутим слављењима дадаизма, као и у покрету ДАДА уопште.

Дадаизам је зачет уочи Првог светског рата из потребе уметника да се супротставе рату и насиљу. Ова критична маса креативних људи креирала је експлозиван покрет који је био тотална опозиција структури и оквирима тадашњег друштва. Дадаизам као уметнички покрет посебно нам се обраћа данас када на жалост видимо толико сличности са тим временом: конфликти широм света, избегличка криза, застрашујуће сиромаштво. У данашњој политичкој клими, уметници морају да нађу начин да се креативно ангажују да би се супротставили системима насиља, као што су мизогинија, ратови и терор профита.

Једини програм дадаизма био је да не постоји никакав програм и управо је тај смео став дао покрету моћ, која се ширила у свим правцима, ослобођена од естетских и друштвених ограничења. Са друге стране могуће је да је управо одбијање дадаизма да има било какав програм довело до тога да се овај покрет никада није суочио са питањима као што је патријархат.

Уметнице дадаизма су стварале заједно са својим колегама и успоставиле су по први пут неке уметничке појмове.
Неопходно је трагати за другачијим интерпретацијама које ће обезбедити целовитију слику покрета ДАДА и представљати тумачење покрета базирану на релевантнијој историји у којој су уметнице имале једнако важну улогу као и уметници.

ДАХ театар је једина професионална, експериментална позоришна трупа, која више од двадесет година траје и ствара интернационално и у Србији.
——————————————————————————-
ДАХ театар су основале редитељке Јадранка Анђелић и Дијана Милошевић 1991. из потребе за темељним истраживачким радом. Од самог оснивања њима се придружује глумица Маја Митић. ДАХ театар 1993. године повећава своје активности формирајући ДАХ театар Центар за позоришна истраживања са програмом састављеним од радионица, предавања, семинара, гостујућих представа и фестивала. ДАХ театру се 2008. придружује глумица Ивана Миленовић Поповић.

Када је 1991. године почео је рат у Југославији ДАХ театар се суочио са суштинским питањима: Каква је одговорност и дужност уметника у мрачним временима у време насиља и људске патње?” У трагању за одговорима, група прекида рад на започетом пројекту – “Дарови наших предака”, и посвећује се припреми представе која успева да их пружи. Била је то прва изведена представа ДАХ театра “Ова вавилонска пометња”, базирана на песмама Бертолта Брехта. Антиратна представа коју је ДАХ театар изводио на отвореном простору у центру Београда, у време када није било дозвољено да се рат помиње.

“Почетак рада ДАХ театра, његов крик за стварањем, хронолошки се поклопио са распадом бивше Југославије и општим разарањем које је потом уследило. Позоришне редитељке Јадранка Анђелић и Дијана Милошевић, заједно са глумицом Мајом Митић, решиле су да се деструкцији супротставе креацијом, да у распаднутом свету створе живи театарски микрокосмос.”

Дубравка Кнежевић
(“До последњег даха”, СЦЕНА бр. 5/6, 1995.)

Велики позоришни мајстори су рекли да први кораци једне театарске групе одређују њену судбину. Прва представа је сигурно одредила судбину ДАХ театра, обликујући главне постулате његовог деловања. Теме кроз које ДАХ театар исказује своју поетику остају повезане са односом појединца и друштва и улогом уметника у “мрачним временима”.
————————————-
“Изванредна представа, од глумаца – перформера, сценског порета, преко светла, костима, простора, публике… доживљај упакован у 40 минута.”
Оливера Милош Тодоровић, редитељка награђиваних документарних филмова и продуцент уметничке продукцијске групе “Шокарт”

“(…) Али, ипак, није ово представа која сва та некада радикална и револуционарна питања преокреће у идентитетска, она указује на немоћ сваке борбе против доминације и контроле, која “штеди” и “превиђа”, ако не на речима оно на делу и пракси, саме дубоке основе, “дубинске структуре”, те доминације и контроле, оне које су матрица, које онда ех-та-историја само репродукује. Отуд језа рата која лебди над овом представом, као и над дадаистима онда, као над нама сада, као над свима нама мање или више у свим временима, док је времена. Али отуда и нада, да историја није само насиље и зло, него често пружа и примере добра, оне истинске људске снаге; а на нама је да одлучимо – која ће од тих историја бити “наша”. Нешто је ипак и до нас, колико год нас разуверавали, није све слепа судбина и још слепља сила, није све право јачег, бешњег и бројнијег. А моћ или немоћ уметности у историји и времену, шта је то? То је оно да хоћемо и да јесмо, да јесмо оно што хоћемо и хоћемо оно што јесмо. Макар и на тренутак, и победили смо,
чини нам се.”

Владимир Коларић, писац, теоретичар филма и уметности