Алгоритам сна или Сенка духа дадаизма

 

 

„Дада се сасвим природно распада већ у свом иницијалном начелу да је и сама ништа. Прави дадаисти су против дадаизма“ (Селенић, 2002: 47). Алгоритам сна оличење је тенденција дадаизма будући да је уверљиво и доследно – ништа.

 

Сетимо се да је дадаистички покрет основан 1916. с намером да уметничким садржајем покуша да имитира бесмисао реалности. Квантна теорија, теорија релативности, Фројдово Тумачење снова (1900) и Уводна предавања из психоанализе (1905) доприносе делегитимизацији појавне стварности као истините и подстичу кубизам у ликовној уметности, атоналност у музици, а све то заједно са Великим ратом, који у очима света обесмишљава принципе хуманости на којима је тобоже функционисала Европа, прави услов за буђење дадаизма у позоришту.

 

Међутим, ако је двадесети век донео пркос Њутновој физици, двадесет први темељи своју науку на теорији хаоса. Теорија хаоса описује динамичке системе и почива на принципима детерминизма. Иако се „детерминистички хаос“ темељи на формулама које се могу разумети, он не може да послужи као алат за предвиђање будућности или деконструкцију прошлости због превеликог броја варијација које се стварају мењањем било које варијабле (ефекат лептира). Дакле математички систем који описује стварност прати универзалне законе математике, али свеједно не може бити основ за разумевање те стварности.

 

Непредвидивост понашања динамичких система није резултат насумичности, већ превелике комплексности (налик фракталној слици). Ово упућује на постојање реда у хаосу. Али какве то све везе има са представом Алгоритам сна?

 

Као што „чудни атрактори“ покушавају да смање раст грешке у гранању варијабли математичких формула, тако и приповедачки принципи организују елементе стварности у људима схватљив ток догађаја. Алгоритам сна у самом свом наслову садржи грешку. Или не? Наиме, ова представа ни у ком смислу не садржи алгоритам.

 

Алгоритам је скуп операција за решавање одређеног проблема које се извршавају по тачно одређеном редоследу. А представа Алгоритам сна нема ни проблем ни логичан редослед. Да није наслова не бисмо могли да наслутимо ни да је у питању сан, јер оно што се дешава на сцени  која дубоко залази у публику јесте низ призора: мушкарац у тангама који се шминка, девојка се огледа у огледалу, друга девојка исписује бројеве на поду, момак се увија испод пробушеног ћебета итд. Алгоритам у представи не постоји, али уколико се сетимо дадаистичких тенденција апсолутне негације можемо да претпоставимо да је ауторка Нела Антоновић желела да и наслов буде НЕ-адекватан.

 

Сан и истраживање подсвесног, као и стотину година закаснели дадаизам ослања се на Фројдова такође умногоме превазиђена истраживања. Стога морамо да се запитамо – шта у Србији две хиљаде двадесете тражи дух давно покојне Даде? Сенка духа, заправо, будући да је Дада упрокос својој нихилистичкој суштини била продуктивна и изродила надреализам који је прокрчио пут трагичној фарси и позоришту које данас знамо.

 

Шта Алгоритам сна данас жели да каже кад су сами постулати разумевања света на којима се темељи превазиђени? Коме се Алгоритам сна данас и овде обраћа кад и мејнстрим позоришта углавном нису малограђанска, будући да се ескапизам преселио на телевизију и филм? У шта млади људи који у представи учествују (а то су Катарина Бућић, Владимир Чубрило, Ђурђија Јеленковић, Катарина Орландић, Марко Нектан, Наташа Милојевић, Теодора Сарић, Лидија Антоновић и Милош Јањић) верују кад пристају да се изложе публици у овако херметичној и некомуникативној представи?

 

Да ли је то неподношљива лакоћа анти-постојања?

 

Да. Да-да.