ЛИЧНА РЕВОЛУЦИЈА

Година у којој се налазимо подсећа на годину која је у нашем памћењу урезана као година НАТО бомбардовања наше земље. Симон Грабовац, spiritus movens ИНФАНТ-а и његов тим у јеку бомбардовања су храбро допутовали из града у коме су сви мостови били срушени, да у Римској дворани градске библиотеке Београда представе своју намеру да се ИНФАНТ одржи , упркос свему, и да ће се састојати од домаћих представа у продукцији ИНФАНТ-а. Ова одлука је дала огроман подстрек уметницима, који су, и поред драстичних услова рада под сиренама, успели да изнедре представе које су се након тога дуго и успешно играле, и резонирале снагом свог израза и порука које су носиле. И сама сам играла у једној од њих, представи Документи времена ДАХ театра, позоришне лабораторије коју сам живела више од две деценије. Живела, јер не постоји примеренији глагол за опис мог посвећења.

Тада су настале представе Иване Вујић „Соба моје мајке“, Плавог позоришта „То беше душа, рудник чудесан“, „Под небом“ Бориса Чакширана и Ведрана Вучића и друге.

Желим ту годину да памтим не по бомбардовању већ по утисцима и емоцијама које су у мени будиле те представе које су се играле по неконвенционалним просторима, у учионици, на срушеном мосту, на степеницама музеја. Пред сам ИНФАНТ, бомбардовање је прекинуто, и у Нови Сад је допутовао наш колега Антонис Диамантис са својим театром ОМ и ипак оправдао оно “И” за Интернационални у имену ИНФАНТ-а.

Ове године, прве да капетан брода ИНФАНТ није више Симон, донета је поново храбра одлука. ИНФАНТ-а ће бити, иако је толико фестивала и пројеката померено и отказано. Светска пандемија вирусом корона, која још увек траје, довела је у питање опстанак уметности којој смо посвећени. Уметности ће сигурно бити, тек ћемо, ако већ нисмо, чути гласове уметника о овом новом времену, гласове који ће нам помоћи да га разумемо или да се о њему запитамо.

Тему коју сам изабрала у времену “нормалности” пре пандемије, које се сад чини годинама далеко, нисам променила. Она и даље има свој смисао. Оно што се променило је наш поглед и начин на који читамо представе. Дела која су у време пре пандемије била изабрана из једног разлога, одједном су постала значајна као кључ за разумевање или размишљање о новом, тешком и компликованом тренутку у коме се налазимо.

Инфант 2020. ће представити представе домаћих ауторки. Није постојала смишљена интенција да се представе само ауторке, у широј, интернационалној селекцији било је и аутора, али сада је јасно да ће заставу концепта “Лична револуција” носити жене. Можда је ово знак да су жене те које имају довољно мудрости, суптилности али и сналажљивости да нас поведу у несигурну будућност која је пред нама.

У опису представе „Ана Франк“ шабачког позоришта, која одише свежином и јединственим сценским решењима, стоји да је то „дирљива, збуњујућа прича о одрастању, у свету који се обрнуо наглавачке, у коме нема милости, разумевања, саосећања нити правде“. Прича о породици која је живела скучено у малом скривеном стану две године пред ужасом нацизма, резонира сада чудно блиско нама који смо месецима живели у карантину у нашим становима пред ужасом вируса короне.

Опет је девојчица Ана одлучила да пише, да својим малим прстима које су држале перо у свесци карираних корица остави запис који ће бити преведен на више од седамдесет језика и бити штампан у десетине милиона примерака. Ништа није толико приближило и освестило страхоту страдања Јевреја и Холокауст милионима других, као јасни глас мале Ане. Њен чин писања је био храброст. Лична револуција.

Представом „Алгоритам сна“ Театар Мимарт, присутан на сценама ИНФАНТ-а од његовог првог издања, прославио је тридесет пет година од свог оснивања. На изолованим просторима, острвима самоће, са другима или собом, одигравају се мале драме, сцене живота, трагања, и путовања ка унутра, ка сну. Свако у свом кутку трага за променом и смислом. Као и сви ми у самоизолацији коју смо искусили, свако од актера доноси своје мале, а опет велике одлуке које мењају живот, али и свет. Дешавају се личне револуције.

Представа „Простор за револуцију” Битеф денс компаније представља тачну и отрежњујућу анализу апатије и пасивности X, Y и Z-ед генерације као и свих других. Живимо у времену разочарења и изневерених очекивања свих досадашњих масовних или мање масовних револуција, где су се водећи револуционари које смо следили врло брзо претварали, заведени влашћу и привилегијама, у оне исте вође против којих смо дизали револуцију, у нади да праведније друштво ипак може да се оствари, несвесни тога да смо често пиони игре у којој су главна правила диктати тржишта и новац.

Једина нада која постоји је вера и спровођење личне револуције. Одлуке, које, иако некад скромне и тихе, када се донесу, мењају нас, наш однос са другима, светом, и пре свега самих са собом. Та одлука може да буде да, док трчимо рекреативно, трчимо са кесом и рукавицама, и скупљамо ђубре и отпатке које су други бацили. Да бацамо као револуционари бомбе, али семене, коштице воћа и биљака, да се приме на опустошеним пољима. Да не користимо пластику. Да рециклирамо. Да се одупремо потрошачкој стихији и конформизму. Да будемо брижни према другима. Да сваког дана практикујемо љубазност. Да живимо у тренутку. Да праштамо и примамо. Да великодушно дајемо. Да стално учимо и несебично подучавамо. Да делимо. Да развијамо солидарност као modus vivendi. Да чувамо и бринемо се о нашем окружењу, природи, животињама. Да се не одричемо својих снова. Да живимо онако како заиста желимо да живимо, а не онако како “село каже”. Да се не такмичимо и не подржавамо компетицију. Да се информишемо и делимо праве информације. Да реагујемо када треба, да се претворимо у акцију. Да никад не пристанемо на улогу пасивног посматрача, оног кога се не тиче, јер све нас се и те како тиче. Да посадимо дрво. Да развијамо заједнице са нама сличним људима и стварамо сопствена острва нормалности. Да мислимо позитивно, о себи, о другима, да ширимо ту позитивност и лепоту живљења. Да сваки дан доносимо нову личну револуцију, која ће променити нас саме и ефектом концентричних кругова се простирати на нашу околину.

Да негујемо, подржавамо и практикујемо уметност.
Уз личне револуције живот ће поново имати смисла у овој 2020. години, од које никада ништа неће бити исто, и која ће бити забележена као тачка огромних промена за читаво човечанство.

Револуционарке које свој рад представљају на овом ИНФАНТ-у, Јелена Богавац, Нела Антоновић и Исидора Станишић су својим делом и личним револуцијама покренуле друге личне револуције својих глумаца, играча и перформера, своје публике.

Као и Симон Грабовац и Елза Вулетић, који су својом истрајношћу и залагањем постигли да ИНФАНТ постане и опстане. Сада је застава ИНФАНТ-а у рукама Невене Шолак и Тијане Делић, две сјајне младе жене, са којима је било задовољство сарађивати.

Освестите и спроводите своје личне револуције драга публико, револуционари и револуционарке!

Добро дошли на 47. Инфант!

Сања Крсмановић Тасић,

селекторка